Moj ćale je ozbiljan lik. Mužjak iz prošlog veka. Domaćin čovek. Od rakijice i kafice, preko neuznemirenog čitanja novina pred popodnevnu dremku, posle ručka koji mu je pripremljen i serviran tačno onako kako on voli, do toga da on vozi auto i kevu u njemu gde god treba i kad god treba, cepa drva, pomera ormare i održava kevu u radnom stanju. On nema problema sa njenim PMS-om, njenim trošenjem i zakeranjem, jer ju je vaspitao na vreme. Kad je mlada i nevina ušla u domaćinsku kuću, u kojoj se zna red. Ali zato kad se keva namršti i povređeno kaže Milorade, on, koji je inače Rade u njenim celim rečenicama, ostavlja i novine i daljinac i ručak i ustaje da se suoči za razlogom njenog prebacivanja.
U četiri oka, u kuhinji. Nikad nismo saznali oko čega se keva i Milorad ponekad raspravljaju, ali znali smo da je vanredna situacija kad majka digne glas i da će otac biti vrlo pažljiv i tih, narednih sedmica. A to znači da mi klinci ima da hodamo na prstima i da se trudimo da budemo nevidljivi, dok Milorad opet ne postane Rade.
Sad mi je jasno da mi je keva klasična domina, u liku besprekorne domaćice, odane supruge i brižne majke. A da mi je ćale razgažena papuča, prerušena u glavu porodice. Njena dominacija se ogleda koliko u tome da mu nikada ne daje razloga da joj nešto prebaci, toliko i u tome da ga jednom rečju dovede u red. Njeno izgovaranje njegovog imena sadrži sve neizgovorene optužbe – kako si mogao, kakav si to čovek, kako te nije sramota, zar meni koja sve dajem za tebe i porodicu, čime sam ja to zaslužila i odmah da si se iskupio kako znaš i umeš – čist verbalni višak, kad vladaš veštinom sabijanja svega toga u Milorade.
Kao i većina drugih muškaraca, ja ne želim da budem kao moj ćale. Nikad Milorad, tajna je mantra nastala u trenucima shvatanja kako stvari u mojoj porodici zaista stoje. Prosvetljujućeg uvida u to kako stvari zaista stoje u porodicama mojih drugova, među njihovim ozbiljnim očevima i majkama sa frizurama koje nose ozbiljne žene. Retko gde sam video i osetio stvarnu toplinu, opuštenost i zadovoljstvo, a kad sad razmislim malo dublje i pogledam malo dalje unazad, to je bilo u porodicama gde nije bilo oca. Jer nije živ, jer je daleko, na radu u inostranstvu, ili se to samo tako prikazivalo okolini.
Tako mi se nekako formirala spoznaja o tome da žene bez muškarca uopšte nisu frustrirane, bespomoćne, nesrećne i uplašene, kao što se očekuje da budu, nego su svoje na svome, bez ikoga kome moraju da se prilagođavaju, opuštene i prisne sa svojom decom, koju ne moraju da ućutkuju da ne smetaju ocu i da od njega kriju njihove tajne prestupe.
I da su žene u brakovima ili prave gazdarice koje vedre i oblače, ili su prinuđene da to budu, iako zbog toga uopšte nisu srećne, jer to sputava njihovu prirodu, namećući im manipulaciju kojoj nisu vične.
Da, često mislim da je ženama bolje bez nas. Možda im nije lakše, bezbednije, izvesnije, udobnije, ali im je bolje. I nisam ljut zbog toga. Nisam ljut ni na Milorada. Samo znam da to nisam ja. I da moja žena neće biti kao moja keva, nego neko sličniji meni.
Slobodna da bude svoja.
Boban Boban
