Znate ono u svakoj šali pola zbilje – e, pošto niko više ne zna ko je ta zbilja i šta će ona do pola (i kojom polovinom) u šali, ta drevna izreka u moderna vremena glasi u svakoj šali cela istina. To vam objašnjavam da vas kao zajebavam, zato što smo suviše kul, da bismo na drugi način pričali o ozbiljnim temama, kao što je muška suza najteža, a u stvari zbilja sve mislim ozbiljno. A, ta zbilja je neka ozbiljna zajebancija, sad kontam.
Muškarci po difoltu imaju vrlo nategnut odnos sa svojim osećanjima. Ignorišu ih, kuliraju, potiskuju, zamenjuju neprihvatljiva osećanja prihvatljivim.
Ako smo povređeni, nekako se snađemo da budemo uvređeni. Jer je prihvatljivo da je muškarac ljut i nadrkan, a neprihvatljivo da plače kao pička. Boreći se da izronimo iz tuge, zaglavimo se u besu, a bes nam ga zaglavi na telesnom nivou, samo tako. Šta, niste prosvetljeni po pitanju psihosomatike? A šta mislite, zašto je visok pritisak muški problem, koji kreće već u ranim četrdesetim? Zašto srčka najčešće kosi muškarce?
Jer tu guramo sav stres od potisnutih, neizraženih, nepriznatih i zakamufliranih osećanja.
Ali kad bi se sad pojavio neki baja naučnik i objasnio nam da je otkrivena direktna veza između ćelavosti i potiskivanja emocija, preporučujući nam da plačemo kad god osetimo tugu i nemoć i da ne moramo da se unezverimo od alkohola da bismo se ljudski isplakali, jer alkohol poništava lekovito dejstvo suza, a plakanje oslobađa hormon koji podstiče rast kose i sprečava ćelavost, možda bismo mu poverovali. A ako bi se o tome često govorilo na TV-u i pisalo po novinama, posle nekog vremena naučna saznanja bi pronašla svoje mesto u našoj duševnoj praksi. Setili bismo se šta se priča o plakanju i ćelavosti prvi sledeći put kad nam dođe da se raskukamo kao pičke, pa bi možda sebi i dozvolili da zajecamo, zarad bujne kose, koju žene vole. Uostalom, one plaču kad god im se plače i ni jedna nije ćelava.
Ali zato, koliko god psiholozi i ostale stručne baje govorili o tome da je potiskivanje osećanja nezdravo, da utiče na rad srca i obrazlagali nam psihosomatiku, nećemo da im poverujemo. Jer to su ženske teme. I ta povezanost sa osećanjima, izražavanje osećanja, uvažavanje osećanja, to je smor živi. Skroz je nekonkretno i traži od nas da radimo nešto što žene ionako rade prekovremeno. Neka se one bakću osećanjima, mi idemo na pivo, a ako preteramo pa završimo kukajući i slineći, ortaci će nas razumeti. I njima se to desilo, a mi verovatno nećemo toga ni da se sećamo. Uostalom, svako zna da je najbolji lek za muška osećanja da se napije kao svinja, da se potuče kao medved i da kresne nešto tuđe.
Šta tu ima da se bude svestan, kog đavola? Obeznaniš se, isprazniš se i posle kažeš bio sam pijan. A kosa neka ide kud i sve ostalo.
Boban Boban
