Je l’ pita mene neko da l’ me boli glava? Da li sam preopterećen poslom, da l’ sam se ukočio (u kičmu, a ne u ono što mislite, hehe) ili sam nešto tužan, pa mi nije ni do čega? Jok. Niko ne pita. Svi misle da znaju šta je lek za Bobana. Ortaci misle da treba da se napijem, pa ako preživim, onda ću biti kao ponovo rođen, a kad se neko rodi, nema nikakve brige i probleme. Žene misle da samo treba da mi izmame erekciju, jer za erekcijom ide reakcija, a za reakcijom rekreacija, pa da sve bude u redu. Kad mi siđe krv u bobana, onda nemam dovoljno kapaciteta da brinem o bilo čemu.
Ma daj bre? Je l’ ima neko normalan? Dobro,sad zvučim k’o neka tetka koja ne zna da l’ je stres ili PMS, ili se nedajbože klimaks zaklimao i pred njenim vratima, ali, mislim, stvarno?!
Ako živim kao jebeni hrčak, vrtim onaj točak i skladištim hranu u obrazima, pa to ne mora da znači da imam i unutrašnji život kao jebeni hrčak (razmišljam o tome kako ću i sutra da vrtim onaj točak i da li će me u toku noći udaviti hrana koju sam sačuvao u obrazima)!
Ipak sam ja neki čovek, mada mi je keva više puta rekla kako nikad od mene čovek neće biti, a i Jelena ponekad cokće i vrti glavom i kaže “cccc, jbt, koji si ti čovek?!”
