Učio sam ja poslovice još kod učiteljice. Znao sam šta znači ova fora sa zlatom. Ali ne bih znao da nam učiteljica nije objasnila. Dakle, znao sam već sa devet godina da ono što izgleda lepo i privlačno, u suštini možda uopšte nije takvo. Nekako, kao mačka u džaku. Samo što tu nikad nisam razumeo. Shvatam poentu, naravno, nisam kreten, ali što mačka? Kao, računaš da je mačka lepa i privlačna, pošto su mačke takve po difoltu i onda dobiješ jednu u džaku i veruješ da je ona kao i sve mačke – lepa i privlačna – i onda otvoriš džak, a unutra, šta? Tasmanijski đavo? Tja, ako izgleda kao mačka, lepo i privlačno, šta je problem?

Tako je Boban razmišljao, dok mu jedna zlatna mačka u džaku koji sija, nije ukleštila bobanove drugare svojom svilenom šapom sa Fredi Kruger kandžama.

Mislio sam da nema tog Tasmanijskog đavola u liku zlatne mačke, koji će meni doakati. Mnogo sam kul. Znam šta hoću. A i dosadan sam do hiljadu jedan i nazad. Jer sam naučio još neke poslovice u životu. Recimo onu o ubavom i upornom. A Boban je i jedno i drugo, he,he.

Ja sam bre zlato što s’ja (prokleta je Amerikaaa i zlato što…aaa, što smo se tad razvalili) i Tasmanijski mačak u džakuziju, zatvorite sve kafane, da zalečim srcu rane, čaše lomim, molim te vraaaatiii seee…

Dobro, posledice ove zablude su uočljive sa predajnika na Jastrepcu, samo hoću da vam dočaram kakva sam ruina očerupana postao od zlatnog mačka u džaku što s’ja, kada nju ugledah jaaaa…

Moj tip. Trebalo je da se zabrinem odmah, jer se meni obavezno sviđaju lude, zle i opasne žene, ali karma je to – samo m je deli od suštine taštine.

Beloputa, srcastog lica, velikih tamnih očiju, kao porcelanska lutka. Tamni, svileni uvojci. Crna mačka. Moja omiljena sorta. Nevelika, bez mnogo sisa i dupeta, čvrsta i vižljasta, opuštenih pokreta, poput mačke na ogradi. Baršunastog glasa. Prosto prede dok priča. Šta mi je napričala, pojma nemam, reč jednu ne pamtim. Možda me hipnotisala. Pao sam momentalno. I nastavio da padam. Vrtelo mi se u glavi od nje i samo sam hteo da se ringišpil ne zaustavlja.

Bobanova preneražena zapažanja Nije zlato sve što sija Bobanova preneražena zapažanja: Nije zlato sve što sija

Uselila mi se, takoreći odmah. Dok sam došao k sebi, već sam joj robovao. A ona je dolazila i odlazila kad je htela, stalno zračeći aurom čarolije i sjaja, kao da joj se zlatni prah otire sa krila dok leprša okolo slobodna, poput ptice.

I onda je došao njen dečko da je pokupi. Vratio se iz neke Amerike, prosed, preplanuo i mišićav, kao neki glumac u ulozi velikog bosa. Poneo joj je torbe, zahvalio mi što sam spasao dosade njegovu ptičicu i kao u filmu, gledao sam za njima dok su se odvozili u limuzini. Osećao sam se poharano. Prazno i iznevereno. U šta li sam verovao?

I tako, sad s vremena na vreme proklinjem Ameriku iz sveg glasa i sve ostalo sa repertoara olinjalih mačora, jer još volim malu beštiju, dragu srcu mom. Iako bih je slatko zadavio.

Ipak mislim da nemam pravo da se bunim. Čime je ona mene obmanula? Mojim rođenim očima u kojima je sijala lepše od zlata? Mojom pohlepom koja me navela da pokušam da je stavim u sef? Mojom glupošću – bez znaka pitanja.

Boban Boban

Comments