Ako te jedna žena označi kao površnog, potrošnog, nepouzdanog, sebičnog, svaka sledeća će sve brže pronalaziti i prepoznavati tu oznaku. Oštećena roba, kažu one. Džaba tebi sujeta truje mozak pričajući ti o tome kako su one kučke nezahvalne. Fora je da ti se žena divi, a to nećeš da osetiš ako nisi zmaj, nego obična baraba.
E sad, dobrica, taj je tek ugrožen. Njega može da ugazi, sažvaće i ispljune svaka seljanka. I u svakoj ženi će probuditi seljanku koja će hteti da ga izrilja.
Znači, ravnoteža. Jin i jang. Crno i belo. Mračna vatra i svetlost sunca.
Demon u tebi je bitanga. Ali ne ona sitna ulična, što se hvali tučama u kojima je zapravo popio batine i ženama koje su ga zapravo prezrele. Nego onaj opasan ludak, spreman na sve. Da prekrši sva pravila, da sledi svaki impuls, da siđe u pakao i potpali vatru pod đavolovim kazanima, ali ne iz obesti. Nego da otme princezu, da je očara, da se naježi od njega, da ne zna da li je više plaši nego što je privlači i da u svojoj bezglavoj zaljubljenosti otkrije rešenje te dileme. Užasno je privlači, baš zato što ga se ponekad plaši. Ali ona mora da zna da je ti nikad nećeš povrediti. Kao i da si spreman da bilo koga povrediš zbog nje. Uključujući i sebe. Taj neki mračni harizmatični dojajčani fatalizam. Ta vatra kojom je nikad nećeš opeći, ali ćeš je uvek zagrejati do usijanja. I ona ima svoje mesto i konstruktivnu upotrebu. U krevetu. U nošenju teških stvari. U njenom osećanju da je sigurna i bezbedna pored tebe. I njenom strahovanju da ćeš skočiti na nekog, ako posumnjaš da je tvoje mesto glavnog zaštitnika ugroženo. U svim ostalim situacijama si mala maca. Slušaš je i veruješ joj i tešiš je i prijatelj si joj.
Nije teško. Osim ako nisi ni proš’o pored zmaja i ako si neka druga životinja.
Domaća.
Boban Boban
