Muškarac mora da postane, bude i ostane muškarac. Čak i kad ga prijatelji nemilosrdno, zlurado i prostački prozivaju za papučarstvo.
To kad sam bio papučar, to je moje najjače iskustvo u životu. Potpapučila me jedna gospođa, milfača u najboljem izdanju, ona o kakvoj maštate još od puberteta. Nisam ni ja bio mnogo stariji, tek punoletan prema svetskim standardima. A kad pogledaš, sa 21. godinom već si zagazio u treću banku i nemaš više mnogo fore da budeš klinac. Nisam ni razmišljao u tom pravcu, kad sam bio pokupljen, prevaspitan, edukovan, dresiran, pretresen i rastresen u svim pravcima i održavan kao gajba s kućnom pomoćnicom. Nisam mogao da zamislim da negde ima toliko prašine da se istrese.
Prvo, nisam mogao da verujem u svoju sreću. Nisam mogao da shvatim da ta žena stvarno hoće mene, umirao sam od stida i straha, preznojavao se od treme, ma uopšte mi nije bilo dobro. A njoj to uopšte nije smetalo. Kad sam se prvi put svukao pred njom, morala je da me podseti da izujem čarape, ali sa tim svlačenjem otišla je sva stidljivost, snebivanje i neverica, a to je bila tek prva lekcija. Mogao sam da umrem od sreće, samo sam neprestano imao erekciju, pa me to ometalo. Osim mog ponosa i sve ostalo u meni je podigla u nebesa. Ili barem na najviši dostupni nivo, kako je volela da kaže, kad je htela da me razumno pohvali. Ostale pohvale koje mi je upućivala, nisu bile toliko razgovetne i rečite, ali bile su najveći komplimenti koje muškarac može da čuje. A možda i da shvati.
