Svemu me naučila. U krevetu, za stolom, na ulici, u automobilu… Eh, paćenici, nije to što mislite. Nije samo to.
Bio sam nadrndan i preponosan, car među klincima, jer više nisam bio klinac. Među njima. I među njom. A pred njenim očima prečesto sam bio smešan, sad vidim. Puštala me, zabavljala se. Međutim, kad joj nisam bio zabavan, umela je da oplete. Gore nego keva i razredna zajedno. Tada je oduzimala svo samopouzdanje koje mi je ulivala i vraćala mi onaj stid koga me je oslobodila, samo deset puta gori i jači. I ma koliko se jogunio, bunio, ritao, nervirao, vređao, besneo, dovela bi me u red dok kažeš keks. Zato što je uvek bila u pravu. Nije trpela ljubomorne ispade. Nije trpela zanemarivanje. Nije trpela ispale. Bilo je suviše drugih klinačkih gluposti prema kojima je bila trpeljiva, ali naučila me poštovanju.
