Ženo, curo, kraljice, veštice, šta god da si, tebi kažem! Molim te. Apelujem. Kad nešto hoćeš od muškarca, kaži šta hoćeš. Razgovetno, nedvosmisleno, ukratko i precizno.
Počev od najbanalnijih stvari. Od đubreta, recimo. Artikuliši svoju potrebu da ti bacam đubre ili ćeš rečenicu opet si zaboravio da poneseš đubre, a stavila sam kesu ispred vrata, da je vidiš kad izađeš morati da ponoviš stotinama puta. Bez učinka. Ali ako kažeš očekujem da preuzmeš na sebe bacanje đubreta i potrebno mi je da to radiš svakog dana, više nikada nećeš morati ni da pipneš kesu za đubre. Naravno, ako umeš da se suzdržiš od komentara tipa zar ti nije lakše da sad poneseš to đubre, nego posle da izlaziš ponovo, na koji postoji samo jedan odgovor – zar tebi, ženo, nije lakše da uopšte ne razmišljaš više o onome na šta sam se ja muškarac obavezao? Možda ću da zaboravim prokleto đubre jednom, dva i pet puta, ali ako znam da moram da ga izbacim svakog dana, izbaciću ga, uhvatiću ritam, uradiću to onda kad je meni zgodno.
Da, sad se ti, veštice, pitaš kako ja to postavljam stvari, valjda đubre bacaš zato što mora da se baci, a ne zato što činiš uslugu meni? E, nije tako. Ako ti od mene tražiš da bacam đubre svakog dana, ja to radim zbog tebe i shvatam to lično. Inače bih našao načina da ga pakujem u veće kese i bacam tek kad se prepuni. I držao bih ga na terasi da mi ne smrdi, a terasu ionako ne koristim.
Ti koristiš terasu da sušiš veš, a uredila si i senoviti kutak za pušenje i kafenisanje. Meni bi veš prala i sušila keva, a pušio bih gde god hoću. Dakle, đubre shvatam lično. Kao i sve ostalo. I nije istina da me boli uvo i da ništa ne primećujem, nego ti i ja imamo različitu percepciju, a kod smo kod boljenja ušiju, mogu da čujem samo ono što izgovoriš. Jasno. Nedvosmisleno. Direktno.
I ima važnijih stvari od bacanja smeća, o kojima treba da mi kažeš. Odmah. Recimo, ako te zaboli kad se krešemo. To što si cijuknula i pisnula, isto zvuči kao kad ti prija. Otkud znam da nešto ne radim kako treba ako mi odmah ne kažeš? A ako me puštaš da divljam i trpiš da ti je neprijatno, da te boli i da ti smeta, osećaću se kao kreten, kad na kraju provalim. Šta je frka da se kaže stani, uspori, nemoj tako? To što ćeš onda morati da mi pokažeš i kažeš kako? Pa kako bih bolje shvatio iz prve, nego da mi kažeš i pokažeš, a?
I kad pitam šta ti je, a čujem ništa, dođe mi da te uhvatim za ramena i tresem dok to ništa koje je više nego svašta ne poispada na sve strane!
Kad sam već primetio da je nešto i lepo te pitam, znači da nemam pojma o čemu se radi i da hoću da saznam. Pa kaži mi, aman! Prihvatiću i ako kažeš da si uznemirena i neraspoložena, ali da nisi u stanju da o tome pričaš sa mnom. Prihvatiću i ako sa uvređenih visina svog visočanstva kažeš želim da mi pročitaš misli, pogodi šta mi je ili ću te baciti lavovima, samo neću više da čujem to ništa koje implicira da sam budala kojoj se svašta priviđa, ili da sam budala koja ne vidi očigledno, ili budala koja ne ume da preduhitri dramu.
Ako hoćeš da te razumem, kaži šta hoćeš.
Ako ne znaš šta hoćeš, ne očekuj da ću ja to da ti otkrijem. I nemoj da misliš da nisi provaljena.
Izvor fotografija: mondo.rs, zena.blic.rs
Boban Boban
