Vau. Kakav dasa. I uopšte ne očekuje da mu se podigne spomenik, oltar i zadužbina i da mu se klanja i provodi na kolenima više vremena, nego što je prijatno. On zna da će ona biti zahvalna i velikodušna, ali ne rizikuje da ga društvo zeza kako je papučar (samo) zato što ima više strastvenog seksa od njih, nego zato što mu je stalo do nje i što ne postoji ništa normalnije, nego uskakati, pomagati i olakšavati život onome do koga ti je stalo. Ovaj tip zaista zaslužuje i spomenik i klečanje, ali njemu je dovoljno što ga ona obožava u privatnosti i boli ga uvo što ga drugari (bez partnerki i bez seksa) zezaju da je papuča.
Muškarci zabušavaju, prečesto. Mi žene smo navikle na to. Zaboravile smo šta je normalno. A oni se lože na zaštitništvo i muževnost, a zaboravili su da mogu samo da se lože, ako ne znaju kako i kada da nas zaštite i budu muževni. Smatraju da treba češće da lupe šakom o sto (jer je to definicija muškosti, koju nose upletene u svoje DNK lance), umesto da svojoj dragoj češće izmasiraju stopala, izvedu psa u šetnju, usisaju, oribaju kupatilo…
Preuzimanjem na sebe neugodnih zadataka, omogućavanjem ženi da se opusti i uživa (ne samo u seksu), muškarac postaje superheroj, muškarac njenog života.
Često nam zameraju da smo suviše nezavisne, da smo mi to htele, da feminizam… Ali mi nismo htele da muškarci izgube kičmu, muda i mišiće. Da postanu slabići koji kukaju i žale se i sve ih mrzi i sve im je teško i ne pada im na pamet da se cimaju zbog nas. Zašto, kad mi sve možemo same?
Odlično, tačno. Ali kad žena pored živog muškarca i mora sve ono što može sama, onda joj on uopšte i ne treba. Eto zato.
Izvor fotografija: instagram.com/kat_in_nyc
Aleksina Đorđević
