Jedno od boljih objašnjenja suštine povezanosti među srodnim dušama, glasi ovako: „Prepoznajemo svoju srodnu dušu prema tome što se pored nje osećamo savršeno udobno, sigurno i mirno. To ne znači da ne ne postoje problemi koje treba rešavati i nesuglasice koje se pojavljuju, nego da osećamo, intuitivno znamo da možemo da rešimo svaki problem sa našom srodnom dušom, bez gubitka obostrane ljubavi i poštovanja.“
Da li je to nedostižni ideal? Ili jedini način da funkcionišemo u vezi kao osobe od integriteta, koje ne gube sebe zato što pripadaju nekome, koje sebe pronalaze u partnerstvu i koje odnos sa drugom osobom angažuje i ispunjava. Imati srodnu dušu podrazumeva potpunost, ona je tvoja druga polovina.
I kada s jedne strane imaš taj osećaj, siguran si da si pronašao osobu svog života, svoju bolju polovinu, onda počneš da gajiš nerealna očekivanja – ta magična povezanost među vama trebalo bi da radi sama od sebe. A onda se dogodi neki sukob, nastane nesklad, pojave se prepreke i počnu razmirice i stvari se uopšte ne odvijaju spontano i glatko, a ti se osećaš mnogo gore nego samo loše. Jer imaš visoka očekivanja od veze sa svojom srodnom dušom i ta vaša duboka veza bi nekako trebalo bolje da radi i da rešava probleme očas posla.
