Ali to su sve jadne predrasude, gluposti, zbog kojih se odnosi pretvaraju u sapunice i rijalitije, umesto da postanu stabilnost i srž života u kome se razvijamo kao ličnosti i najveću podršku za to pronalazimo u ljubavi, u partnerskom odnosu, u blagoslovu što imamo nekog ko nas potpuno poznaje, razume, prihvata i voli u svim našim izdanjima i fazama.
Imaš li hrabrosti da odbaciš ideju da treba da predstavljaš sebe, da plasiraš sliku o sebi za koju veruješ da izaziva divljenje i poštovanje (a koja će biti „provaljena“ i izazivaće sažaljenje i prezir, jednom kad osećanja počnu da gube snagu) i da samo budeš to što jesi, takav kakav si, sa strahovima, inercijom, malodušnošću i svim ostalim slabostima koje imaš i kojih si sigurno barem donekle svestan (jer ako ti nisi, ona sigurno jeste, to što pokušavaš da zamaskiraš, vidi se iz aviona)?
Da se prepustiš, da „padneš“ u ljubav svom težinom, da rizikuješ i da vidiš šta će se dogoditi? Da odbaciš moć manipulacije i kalkulacije, da uvidiš da nije istina da će te ona više voleti, ako si joj nedostupan i ako joj nije lako sa tobom, da odbciš borbu i proglasiš predaju?
Ako je prepuštanje isticanje bele zastavice predaje, ako se u predaji očekuje milost od „neprijatelja“ ako time stavljaš svoju sudbinu u nečije ruke, smeš li to da učiniš? Jer na kraju, izgleda da su najhrabriji oni koji se ne bore i ne opiru, nego se predaju i prihvataju.
Aleksina Đorđević
