Ne znam kako dođe do toga da muškarac potpuno zapostavi svoju ženu, onu koja mu organizuje dom, čuva decu i stara se da sve funkcioniše dok njega nema. A onda nekako njega sve više i više nema, a ona mora da pronađe sebe u ulozi glavnog organizatora i gazdarice. Neke žene se pronalaze u toj priči. Vole da gazduju. Potpuno su zadovoljne tu gde su i nemaju preterana očekivanja od muškarca, osim da im obezbedi udobnost i materijalnu stabilnost. One ne idu u neke skupe lične kupovine, mada ponekad voze džipove i vole da preuređuju kuću i kupuju nameštaj. Jer to rade gazdarice. Bave se prostorom u kome žive, kućom, decom i hranom. Kad on dođe, sve je na mestu i sve je u redu. Ona je možda ljubomorna ili mu samo zavidi na slobodnom životu koji mu je lično obezbedila, a možda ga dovoljno voli i poštuje da mu zbog toga ne zamera.
A kad se on seti da i on nju dovoljno voli i poštuje što ga trpi i što se brine o svemu ne zahtevajući njegovo prisustvo, ne zna kako bi je nagradio. Čime bi je obradovao. Jer je odavno nije ni video ni čuo. Jeste u prolazu, ali nije stvarno. Ne onako kako je gledao i slušao one druge žene, od kojih sada mora da beži, jer su umislile da njegova pažnja znači više nego što znači.
Pa, bili vi švaleri ili ne, možda vam je sasvim poznata situacija u kojoj nemate pojma kako da priđete svojoj ženi, sad kad ste se odjednom setili da želite nekako da joj se odužite.
Vreme i pažnja. Vreme i pažnja. Vreme i pažnja. Vama ponekad ne vredi ponavljati.
