Načini na koje raskidaš, ili prekidaš kontakt, odlaziš iz nečijeg života, ne samo da govore o tome da li si kokoška ili čovek, nego ostavljaju neizbrisiv utisak. Grešiš ako misliš da će te ona svejedno mrzeti i da zato svakako imaš pravo da postupiš onako kako je tebi lakše – da ne gledaš bol, razočaranje, preneraženost, bes ili nedajbože, suze.
Kad je ostaviš bez suočavanja sa njenim osećanjima, to je totalno kukavički i zbog toga će te zaista mrzeti. Znala je ona da si slabić i kukavica, ali preko toga je mogla da prelazi dok ste bili zajedno. Kad je ostaviš na slabićki i kukavički način, preziraće te, a to je gore nego da te mrzi.
Zašto se plašiš njenih emocija? Zato što znaš da će te dirnuti i da će ti biti žao i da ćeš možda promeniti odluku? Ovako, kad znaš da će te prezreti, barem znaš i da neće pokušati da te obrlati da se pomirite. Da li ona stvarno ima tu moć? Ili je to samo tvoj strah?
Ne možeš da je ostaviš, a da ne boli. I nju i tebe. Raskid je pun emotivnog naboja i grozan je, čak i kad to obavite najkulturnije moguće, kao odrasli. Da, mrzeće te i ako si priseban, prisutan i rešen da istraješ u svojoj odluci i da stoički podneseš njena osećanja. I svoja.
Ali i dalje nije svejedno da li ćeš odmagliti kao furija, otšunjati se poput lopova, ili otići u legendu.
