Ponekad sve svoje namere potrošimo u rečima. Svoje strahove i stidove umotamo u reči i serviramo ih hladne i razumne. Ponekad izgubimo silno vreme pokušavajući da smislimo šta da kažemo i da pronađemo pravi trenutak u kome ćemo to reći, a reči i dalje ostaju neiskazane. Ponekad tražimo distancu, pa reči napišemo u poruci, kad smo na bezbednoj daljini i nećemo uskoro morati da pogledamo u oči onoga kome smo uputili reči. Ponekad zanemimo, oduzmemo se, okamenimo, pa ne pronalazimo baš ni reč. Ponekad se vrlo rečito zauzimamo preporučujući,moleći za uslugu, tražeći informacije. Ponekad ne možemo da ućutimo, a ponekad ne možemo da progovorimo, iako sasvim dobro uviđamo da li je trenutak za jedno ili za drugo. Ponekad je tišina rečitija od svega što možemo da izgovorimo.
Reči su važne, reči su moćne, reči miluju, reči povređuju, reči se utiskuju i ostaju u svesti onog kome su upućene. Ali mi smo važniji. Mi sami. Ono što jesmo, ono čime stojimo ili padamo iza svojih reči. Stalno nam se to dešava. Izgovorene reči obavezuju nas da ne menjamo tekst, iako nam dolaze neke druge reči, izrazi nekih novih osećanja, uvida, saznanja. Oklevamo da izgovorimo takve reči, svesni onoga što će se obrušiti za njima.
