Dela treba da opravdaju reči. Ali samo ako dolaze tim redosledom. Ako prvo obećamo, izjavimo, zapretimo. Tada smo dužni da učinimo ono što će našim rečima dati snagu ispunjenja, što će ubediti druge da smo mislili ozbiljno. Međutim, redosled nije propisan. Mi samo radije govorimo ili ćutimo, nego što činimo. A ponekad je potreban samo jedan gest bez reči, koji otvara portal kroz koji stižu prave reči.
Jer ako kažemo, ispričamo, objasnimo, stvorili smo materijal za kalkulaciju, interpretaciju, prekrojavanje – onaj kome smo ih uputili, može da se pita da li nas je dobro shvatio, može da nas shvati pogrešno i da se ne pita ništa, može namerno da nas ne shvati ili da nas namerno shvati onako kako mu najviše odgovara. Naročito ako smo mu izložili, objasnili, ozvučili rečima jezik svog srca. Ali ako pružimo ruku i pomilujemo, prislonimo usne i poljubimo, pogledamo u oči iz najveće blizine, usmeravajući rukom taj pogled – tu nema rečitih varijacija. To je baš to što smo izrazili, nedvosmisleno. Onaj koga smo dotakli, može da se trgne i odbije naš dodir. Može da nam pasivno dopusti dodir. Može da uzvrati. Ali ne može da ne razmišlja o stvarnom, konkretnom, neposrednom značenju poruke koju je primio. I zatim, kad bude našao reči, one će biti prave. Jer mu je u interesu da se posluži pravim rečima. Da nam kaže da ne želi naš dodir, da smo ga zbunili i uplašili, da ne zna šta da radi i kako da reaguje. Da nam kaže da i on oseća isto i da mu je drago što smo ga dodirnuli i da bi voleo da ga dodirnemo opet.
