Žene se često pitaju gde su nestali svi dobri muškarci, nemoguće da su se svi poženili! I zašto je muškom svetu tako teško da se otvori, da spusti gard i ukaže poverenje u vezi? Zašto muški stalno razmišljaju o tome kako da se dokažu i pokažu, a da to nema nikakve veze sa onim što žene žele da im oni dokažu i pokažu, nego ima veze samo sa njihovom predstavom o sebi i željom da postignu dominaciju, da imaju neku prednost? Kao da su ugroženi. Da li ste ugroženi? Jer ako se neko oseća ugroženo, onda se samo brani i tu nema ništa od poverenja, predanosti i ljubavi. Ok, muškarcima je teško, od njih se traži da prevaziđu patrijarhalna ograničenja i da odbace mačizam, da pristanu na slobodan protok energije, emocija, razmišljanja, između muškog i ženskog sveta, da žene uvažavaju kao svoje partnerke, kao savetnice, kao majke, kao žene, kao prijateljice i ljudska bića. Nama se ne čini da je to neki težak zadatak, ali izgleda da jeste. Ali ako si svestan da je neka žena osoba tvog života, prosto moraš da odustaneš od svake manipulacije, da egu oduzmeš pravo glasa, da ne kalkulišeš (ako ti ovo, onda ona ono) jer veza nije obostrana reakcija, nego odnos u kome razvijate razumevanje, prožimanje, usaglašavanje – u kome se trudite da jedno drugom dajete adekvatan unutrašnji odgovor u svakom trenutku. To jeste teško. Ali je izazov i vredi.
