Prihvaćenost, udobnost i pre svega socijalna uvaženost ozbiljnih odnosa, veza i brakova, sasvim je razumljiva. Dobrobiti su svima poznate i naveliko konzumirane u atmosferi sveopšteg blagoslova. Fizička i emotivna bliskost rešavaju pitanje usamljenosti, zajednički ciljevi i podrška daju smisao zajednici i pomažu u izgradnji celovitog sistema partnerstva, u kome znaš da možeš da se osloniš na drugu osobu, ne samo zato što te ona voli i što brine za tebe, nego i zato što je sa zajedništvom to prihvatila kao svoju dužnost. Nasuprot tome, postoji samo jedan faktor koji definiše dobrobiti pozicije večitog neženje, a to je sloboda. Oni među vama koji znaju o čemu je reč, napisali bi to svim velikim slovima – SLOBODA.
Ne ulazeći u definiciju slobode, u načine njenog praktikovanja i doživljavanja, drugim rečima, ne filozofirajući mnogo, muškarac koji nije obavezan u zajednici, jeste slobodan. Da radi šta hoće, kad hoće, sa kom hoće i koliko hoće – ili neće – onda kad je raspoložen ili ima priliku. On je slobodan od obaveza prema drugoj osobi, on ne mora da bude ničija podrška ako mu nije do toga, može da menja partnerke, mesta stanovanja, poslove i način života, a da nikog ne ugrožava. I da itekako uživa u tome. Da li je to površno, da li posle nekog vremena dosadi, ili prosto preraste u model, u kalup, stvrdne se i skori oko čoveka kao i svi ostali stavovi i ponašanja koja nemaju elastičnost i fleksibilnost, postane navika, pa čovek više niti ume, niti želi drugačije, niti pokušava da se promeni, postane osobenjak i samotnjak – drugo je pitanje. Svakako da sloboda ima svoju cenu i da je slobodan čovek (u smislu nevezanosti za jednu osobu) često usamljen, gladan ljubavi i nežnosti, možda ljut i grub u svom odbrambenom stavu, ali sve ima svoju cenu.
