“Majke ti Bobo, kol’ka treba muda da ima muškarac, pa da mi kaže da nije zainteresovan, ili da jeste, ali se nešto utronjao? Što mu je lakše umesto da se pogledamo u oči, da mi šalje flertujuće poruke i sve je kao duhovit i pametan, vidi se, i pismen jebo te! Ej, pismen! Zna za ne znam i da li i čoveče, koristi interpunkciju! Mislim, jebeš ti tu pismenost, kad on zna gramatiku srpskog jezika, najzajebaniju u zapadnom svetu, a ne zna šta hoće sa mnom?! I da li uopšte hoće?! Emotivni analfabeta! Nek’ ide u večernju školu, sve može da se nauči! Mogla sam ja da mu pokažem, što je propustio takvu priliku?! Bobo bre, sam ja toliko strašna, bokte?!”
Bilo je toga još, sve u tom stilu.
Filozofsko pitanje kakav je taj muškarac što ne zna šta hoće i da li hoće i sa kim, pretvorilo se u metafizičko pitanje kakav je to čovek, koji ne poznaje svoja osećanja, stidi se svojih slabosti, ne pravi razliku između osećanja i slabosti i propušta da upozna izvore svoje snage.
E, tu je počeo slalom od uvida do prosvetljenja.
