Istovremeno, taj zahtev izražava pristajanje na gubitak šanse da umanjimo ego, a proširimo svest, što je neminovan efekat istine, kad prebolimo udarac koji se zadaje egu. Zašto nam je lakše da ne znamo? I zašto pristajemo da odgovorimo na zahtev ega, umesto da se rukovodimo imperativom širenja svesti, narušavanjem komfora neznanja?
Linija manjeg otpora? Čuvanje od povrede? Neshvatanje potrebe da se ego umanji, a da svest poraste, da se emocije osveste, da sagledamo svoju sebičnost i uskogrudost i da izađemo na crtu ljubavi goli i razoružani, spremni da služimo i pokorimo se, čak i kad nam služba oduzima ego trip da naš ponos i dostojanstvo imaju veze sa neprikosnovenošću?
Ego voli neznanje, iluziju i laž. To su njegovi bedemi pred istinom. A duša raste i prosvetljava se jedino kroz istinu. Imamo izbor. Ali možda ni to ne volimo da znamo. Jer onda ne možemo da se držimo udobnog stava da nas je baš briga.
