Kad se pomenu feromoni, obično zamišljamo životinje kako se njuškaju u igri parenja i vidimo sebe kako bismo radili to isto, da smo pećinski ljudi, ili da nikad nismo čuli za sapun i parfeme. Da, feromoni utiču na čulo mirisa, odnosno, njihovo prisustvo registruju nervi u nosu i to je informacija koju primamo sasvim nesvesno. Jer, svesno, mi osećamo mirise koji nam prijaju ili ne, a telesne mirise (prema kojima su deca, recimo, indiferentna) registrujemo kao neprijatne i neprihvatljive, jer smo naučili da telo i telesne izlučevine razvijaju neprijatan miris, koji treba da neutrališemo, odnosno, pretvorimo u prijatan, kupanjem i korišćenjem raznih krema, losiona, dezodoransa i parfema.
Količina feromona se tokom evolucije smanjivala, a kultura življenja koja podrazumeva higijenu i borbu protiv (neprijatnih) telesnih mirisa, prilično umanjuje snagu prirodnih feromona i njihove slobodne razmene među ljudima. Njihovo širenje takođe sprečava i garderoba koja obično pokriva 90 odsto površine tela, odnosno, pokriva najveći deo kože, preko koje se feromoni izlučuju.
Naučnici su utvrdili da ljudi prepoznaju hormone preko vomeronazalnog organa smeštenog u korenu nosa, koji se naziva i Jakobsonovim organom, koji je kod životinja razvijen i u punoj funkciji, dok je kod ljudi zakržljao, ali ipak aktivan sasvim dovoljno da primljenu informaciju pošalje hipotalamusu, koji raspoznaje emociju. Feromoni nemaju miris, pa se snažna hormonska reakcija odvija nesvesno i ljudi prepoznaju feromone na tom primitivnom, instiktivnom nivou, smatraju naučnici. Iako ova oblast nije dovoljno ispitana, važeći stav nauke je da feromoni vladaju našim seksualnim ponašanjem, a feromon nazivaju hormonom privlačnosti, odnosno, požude.
Feromoni nam, takoreći, rade iza leđa, i zato se često dešava da osećamo neodoljivu fizičku privlačnost prema nekome za koga na svesnom nivou pouzdano znamo da nije adekvatan partner i da ne želimo sa njim da se uplićemo u emotivne odnose.
