Sama reč nastala je od grčkih reči pherein i hormone, što znači “nosilac uzbuđenja”. Feromon je hormon (dakle bez mirisa) koji se luči kroz kožu (žlezde sa spoljašnjim lučenjem) pa tako svačije telo ima svoj specifičan miris, koji nije ni prijatan ni neprijatan i koji prepoznajemo na svesnom nivou kada smo sa nekim veoma bliski. To je onaj miris koji ostaje na jastuku i posteljini i po kome deca sasvim spontano prepoznaju na kojoj je strani koji roditelj spavao, onaj koji udahnemo kad pokušavamo da procenimo da li jučerašnja majica može da se obuče još jednom, ili se već oseća na znoj…
To je miris koji osećamo kada posle telesne ljubavi ležimo zagrljeni sa partnerom i koji nam ostaje na rukama, licu i telu, pa kad se rastanemo da bismo spavali svako u svom krevetu, tuširanje ostavljamo za sutra, jer želimo da još osećamo na sebi taj neuhvatljivi miris voljene osobe, koji sasvim sigurno nije miris njenog parfema, ali nije ni miris znoja (ni na koji način nije neprijatan). Na osnovu ličnog iskustva, lako nam je da prihvatimo naučno viđenje važnosti feromona u telesnoj hemiji, pa čak i tvrdnju da ovaj hormon ima odlučujuću ulogu u privlačnosti ili odbojnosti koju osećamo prema drugim osobama i da ni jedan parfem, ma koliko prefinjen i skup bio, ne može da pošalje takav signal privlačnosti, niti da podstakne delove mozga zadužene za ljubavna osećanja.
Brankica Milošević
