U svojoj vaginalnoj širini, uopšte ne razmišljamo o ograničenjima i uslovljavanjima sa kojima se kita susreće i u svojoj uvek podmazanoj širokogrudosti, krajnje smo sebične i nesenzibilisane na pitanja, nedoumice i dileme sa kojima se kita neprekidno suočava i stalno mora da ih rešava.
Da li sam suviše kriva, pita se kita. Da li mi je ugao erekcije u odnosu na stomak dovoljno oštar? Da li ću ispasti smešna ako se pojavim opuštena? Da li ću ispasti, ako se opustim, da li ću postideti vlasnika ili ga učiniti ponosnim?
Neka su od ključnih pitanja kojima kita zamara svoju ružičastu glavu.
Ne možete joj reći ma šta te briga, opusti se. Uviđate apsurd, zar ne?
Neće vam verovati ako kažete ma nije važno, ako sada nisi raspoložena, bićeš drugi put. Jer ako ni drugi put ne bude raspoložena, kita će biti očajna. A vi ćete možda biti podrugljivi, sarkastični i sebični. Nećete joj pružiti treću šansu. I šta će onda u svoju odbranu reći kita? I kome će se obratiti? Vama ili svom vlasniku? Ili terapeutu? Ko će je uopšte razumeti?
Neartikulisani govor kapricioznog sunđerastog tkiva, koje ima svoje zamisli o tome kada treba da reaguje na gotovs, a kada da se odmara i skuplja snagu za proboje i pobede, niko nije spreman da potpuno razume. Kita je usamljena u svojim oklevanjima. Niko ne želi sa njima da se suočava.
