Ni njen vlasnik. Ni njen konzument. Možda terapeut. Ali šta će joj reći?
Lezi, opusti se i pričaj mi o svom detinjstvu. Kad si bila mala, bezdlaka igračka, izvor otkrića, zabave i čistog zadovoljstva, kad nisi morala da ispunjavaš ničija očekivanja, ničije standarde i zahteve. Kad nisi ni znala šta su to uglovi i santimetri.
Kada je počelo da te muči pitanje da li si dovoljno debela? Da li si suviše brza u igri? Dovoljno dugačka i dalekosežna? Kako je na tebe reagovala prva ženska osoba koja te je videla? Da li te je postidela svojim komentarima? Istraumirala te i iskompleksirala? Kako si se osećala kada si prvi put videla da postoji kita duplo veća od tebe? Kada si prestala da rasteš? Koji je tvoj najveći strah? Koja ti je najveća želja? Najveći uspeh? Gde vidiš sebe u narednih pet godina? Koji su ti ciljevi i ambicije?
Da li bi sirota kita umela da odgovori, ili bi se slomila u nastupu anksioznosti i depresije, beznađa i očajanja?
Vidite li vi, surove vagine, sa čim se kita nosi iz časa u čas? Ona stalno mora da osluškuje sebe, da se podešava, da se hrabri i podseća na to da samo treba da bude ono što jeste i da da najbolje od sebe. Da neguje samopouzdanje i stišava strahove. Da veruje da ima pravo na neuspeh i da neće biti prezrena i odbačena zbog svojih kompleksa, svoje građe i karaktera.
Ah, a da li ovde imamo još jedan paradoks? Kita je ženskog roda.
Pročitajte još:
