Nikada ništa neće biti savršeno i ni jedna veza neće u sredini biti savršenija nego što je bila na početku, iako će možda biti jača, dublja, šira i vrednija od svega do sada. Ako ikada stigneš do sredine. Ako ne odustaneš čim ti se učini da ona ima previše oštrih delova koji štrče, previše sopstvenih delova koji se nigde ne uklapaju u tvoje praznine, previše svojih praznina koje ona nema nameru da bilo čime popunjava.
Lako je u početku imati idealnu sliku, nalik na one o srećnim parovima, sa osmesima i sjajem u očima, kojima sve lako ide, jer ih nosi početni zanos, tako da ne moraju baš mnogo da dodiruju zemlju dok koračaju zagrljeni.
Ali, zagrljaj u nekom trenutku postane naporan, lakše je hodati kad te niko ne pritiska i ne podupire. Zemljina teža vuče, toliko da korak postane teturav i nespretan, a modrice od bolnih padova nikako da prođu i samo se gomilaju. To nije ono što želiš. Da se saplićeš i padaš, niti da te neko vuče kao ranjenika. Ali to je veza. To je odnos. To je život. Onaj koji ti tresne odozdo celu slagalicu i to taman kad pomisliš da si se domogao svih najvažnijih delova i onda bespomoćno gledaš kako delovi lete uvis i padaju u blato, u vodu, u vatru i neke posle više nikad ne možeš da pronađeš.
