Posle nekog vremena (dve, tri, pet godina) veza u kojoj ste pronašli radost i ispunjenje, gubi svaku draž novine i otkrića. Postaje nešto svakodnevno, razgaženo i prijatno, udobno i zadovoljavajuće, ali – ne zadovoljava zov površnosti. Jer duga veza zahteva da se udubite i posvetite i da to činite odlučno, svesno i namerno – malo toga ide spontano, a treperenje i uzbuđenje zamenjeni su toplinom i prijatnošću. I dalje imate najbolje mišljenje o svojoj partnerki, ali pošto je poznajete, znate i sve njene slabosti i mane. Muškarci svojim dugogodišnjim partnerkama najčešće zameraju da nisu tako dobre ribe, u poređenju sa svim onim koje proplivavaju okolo i zbog kojih ih svrbe prsti da zabace udicu.
Zov površnosti je moćan, a izazov nikad veći – čak i veoma pametni i senzitivni muškarci osećaju se rastrzano i pitaju se da li da ostanu u vezi koja funkcioniše, ili da rizikuju i odbace to što imaju, zarad još jednog kruga uzbudljivog ribolova. Oni znaju da one koje ih privlače verovatno nisu one sa kojima bi mogli da ostvare vezu i da budu ispunjeni, ali istovremeno, one su te koje nude ono što bi oni voleli ponovo da osete – uzbuđenje, treperenje, izazov da se pokažu, draž novog i neraspakovanog poklona, čiju namenu tek treba da otkriju. Da li da se smire, i da propuste to more puno riba, ili da se vrate u lov, makar više nikad ne pronašli adekvatnu partnerku.
