Da li si razmišljao o tome koliko možeš da je gaziš, pre nego što ona prestane to da ti dopušta? Da li si ikada pomislio da možeš da se bahatiš samo zato što ti ona to dopušta? Da li si je prezirao što tako lako manipulišeš njome, što ona nema samopoštovanja i borbenosti da ti se suprotstavi, da ti oteža i da ti postavi granice? Da li si ikada pomislio da je ona sve vreme svesna šta radiš i da ostaje sa tobom samo zato što ne želi da ide protiv svojih osećanja i što ima potrebu da ti daje sve što može i da je rešena da dospe do dna, da se iscrpi u davanju i razumevanju i da će se to jednom zaista i desiti?
I desilo se. Dosadilo joj je da te uvek razume, da ti oprašta i kad razume da si samo želeo da je povrediš i da joj staviš do znanja kako si slobodan i kako joj ne pripadaš, dosadilo joj je da bude sama u ljubavi i dosadilo joj je da je njena sopstvena osećanja stalno bole. Došla je do dna svojih resursa, potrošila je sve što je imala za davanje tebi i sada gleda sebe i situaciju u kojoj se nalazi. Realno. A kad žena u toj situaciji odbaci ružičaste naočari idealizma, očekivanja, sentimenta, romantike i slabosti koju ima prema tebi, realnost je nalik na poprište posle bombardovanja. Vaš odnos je u ruševinama. Njena osećanja su izgorela. Sve što je ikada bilo dobro među vama, zatrpano je u gomilama šuta, pokriveno đubretom i gareži. Ona više ne može da se pozove na uspomene, na nadanja koja je imala u početku i koja su dugo odolevala svim izazovima, ne može ponovo da natakne ružičaste naočari, jer kroz njih više ništa ne bi videla, jer su je one činile slepom za štetu koju je nanela sebi. I dosta joj je toga. Žao joj je, ali dosta joj je. Definitivno. Zauvek. Na tom mestu emotivne pustoši, ona pronalazi svoje samopoštovanje, svoju vrednost, svoje granice, svoju odgovornost za sopstvene izbore – sve ono što nikada nisi ni pomislio da ona ima, jer je nisi stvarno ni poznavao.
