Znao si i tada da si uplašen i da nisi dorastao izazovu. Ali nisi razmišljao o tome kako da prevaziđeš strah, jer si bio ugrožen, u gardu i samoodbrani, iako si duboko u srcu znao da se braniš samo od prilike da budeš bolji, da se promeniš, da se iščauriš i postaneš čovek. Bilo je lakše pobeći i biti kukavica. Osim što je bilo lakše samo u tom trenutku. Kasnije si shvatio da si odbacio, izgubio, obezvredio najbolju stvar u svom životu, jer nisi imao hrabrosti da se predaš, jer nisi hteo da se menjaš, jer si strahovao za svoju nezavisnost, jer si imao svoje planove i nisi hteo da ih prilagođavaš – nisi hteo da deliš. I kada si rešio da raskineš, to nije bilo zato što si potrošio osećanja, nego zato što više nisi mogo da trpiš taj pritisak – da se stalno osećaš kao krivac, kao onaj koji ne čini dovoljno za odnos, koji ne voli i ne pruža dovoljno, koji je sebičan i od koga se nešto očekuje.
To je bio dobar razlog – to što ti nije prijalo da se osećaš nedoraslo, da uzmičeš i ne odgovaraš na izazov, da ne pokušaš da pružiš ono što se tražilo od tebe, da ne pokušaš da daš sve od sebe da je usrećiš. I najgore od svega, nikada joj to nisi ni rekao. To je bio trip u tvojoj glavi. Jer ona stvarno ništa nije ni tražila od tebe.
