Nikad ti nije rekla – moraš da odrasteš, da bi mogao da budeš moj muškarac, jer ja sam žena i ti ne ispunjavaš moje potrebe. A možda je trebalo. Samo, ona to nije tako mislila. Ona te je volela i pripadala ti i htela je da ostane sa tobom, ali nije se nametala. Kada si bio na distanci i gurao je od sebe, mislila je da imaš suviše problema, da si preopterećen poslom, nalazila je za tebe sva opravdanja, tako da nisi ni morao sam da ih tražiš. Ponekad bi se rastužila, a to je bilo gore nego da je besnela i napadala te i zahtevala. Ona je pokušavala da se prilagodi, jer ti nisi uspevao. Imala je za tebe razumevanja i strpljenja, čekala je na red i ponekad bi je bolno sustiglo osećanje zanemarenosti. To što nije prva i najvažnija u tvom životu. To što ne pokušavaš da reorganizuješ svoj dnevni raspored tako da imaš više vremena da provodiš s njom. To što ti ponekad nije bilo do seksa, jer si bio suviše umoran. To što si je na taj način (pasivno-agresivno) kažnjavao što uopšte nešto očekuje od tebe, umesto da te pusti na miru. Znaš da je bila zabrinuta za tebe i da je želela da vodiš malo zdraviji, uredniji, mudriji život, u kome će biti mesta za nju, za ljubav, radost, zajedništvo.
