Prvi korak je svakako, prepoznavanje tog uverenja, a to nije lako, ono je skiveno, a vaš ego mu je dresirani pas čuvar i ne dopušta da pomislite na tako nedostojno osećanje. Može se kriti iza arogancije, ambicije, snage i prkosa, koliko i iza ljubaznosti, tolerancije i prihvatanja. Nalazi se u tvojoj nesklonosti ozbiljnim vezama i izrazitoj samostalnosti, koju shvataš kao potrebu za slobodom, dok si u stvari nesposoban za trajne bliske odnose, jer ne možeš da veruješ da neko može da te voli – duboko i trajno. Pa, kad ti uspe da prođeš pored čuvara i sagledaš sebe malo dublje, pa kad tamo vidiš jedno nabusito, povređeno dete, koje žudi za ljubavlju i potvrdom, ovako treba da postupaš, da bi ga izlečio.
Vežbaj osećanje da si simpatičan
Zvuči sumanuto, ali da, to se vežba, da bi um (koji je uvek malo tupav, pa mu treba mnogo vežbe) usvojio ideju, navikavajući se na osećaj. Dakle, meditacija, vizualizacija i ti fazoni – vidi sebe kao dragu, prijatnu i simpatičnu osobu, koja izaziva osmehe i klimanje glavom, kojoj se trči u susret i pada u zagrljaj, koja je okružena ljudima isto tako prijatnim i simpatičnim, koji svi misle sve najbolje jedni o drugima. Radi, zapravo, štagod, da prizoveš osećaj da si dopadljiv, prihvaćen, vrednovan. I onda boravi što duže i što češće u tom osećanju – to je kao instaliranje programa. Moraš sto puta da klikneš i dozvoliš da se nešto isprocesuira, da bi na kraju imao instalaciju. A zatim, možeš da je koristiš.
Vežbaj da ne shvataš životne drame tako lično
Priroda života je ljubav i bol, a kad si odsečen od ljubavi, priklanjaš se bolu žudnje za njom, koji se ispoljava na milion maštovitih načina. Možeš, recimo, umisliti da si uzrok nesloge i razvoda svojih roditelja. Deca tako razmišljaju – sve vide i osećaju (iako se roditelji kobajagi trude da ih poštede, tako što ih lažu), a ništa ne razumeju i onda su ubeđena da su ona kriva. Dečija priroda je izvorno i nesputano egocentrična, te je taj zaključak najlogičniji na svetu. Kad sve što se događa oko vas shvataš lično, kad se suviše primaš na životne drame, padove, bolove, stavljaš sebe u centar Univerzuma, kao što to rade deca. Dete u tebi to radi.
Kad to shvatiš, seti se da dete ima još jednu izvornu i nesputanu osobinu, a to je sposobnost da u svemu vidi igru i da se igra sve vreme. Posegni za tom sposobnošću i vežbaj da sve shvataš kao igru – drama je isto igra, ponekad baš kvalitetna, sa vrlo uverljivim učesnicima, ali ko piše taj scenario? Ti ne moraš da igraš po njemu, možeš da sastaviš sopstveni scenario, ili da ga uopšte nemaš i da igraš neke interaktivne scene, koje nisu unapred smišljene i ne znaš kuda će te odvesti. To je zabavno, a ko ume da se zabavlja na sopstveni račun, zagarantovana mu je vrhunska zabava – uvek.
