Prvo to treba da prepoznaš – da je ona povređena, da je u bedaku i da to prikriva. Nije toliko teško, ne trebaju ti neki posebni detektori i senzori. Samo posmatraj. Ona se ponaša kao da je sve u redu. Smeje se i šali. Možda malo nategnuto. Možda deluje kao da glumi ekstrovertnu osobu, koja je veoma srećna – ona sigurno malo preteruje u tome, možda joj malo drhti glas, možda se preglasno smeje, možda previše pije, možda joj ruka malo drhti, možda je malo nespretna.
Ekstrovertna devojka koja je vrlo srećna širi oko sebe talase pulsirajuće energije i to se stvarno oseća – možda je malo napadna i nametljiva, ali je ipak dopadljiva i nikako ne deluje napeto i neurotično. Ona koja krije bol, pokušava da prevari sebe, tebe i sve ostale, ali uglavnom uspeva samo sebe da zavara kako je dobro odigrala ulogu. Ona ne primećuje tu titravu, treperavu, nestabilnu energiju kojom zrači i koja se bitno razlikuje od energije veselja nekoga ko se otkačio i baš ga briga kako ga drugi doživljavaju, veseli se na svoj način. Preterana gluma je uvek malo (ili malo više) agresivna. Prepoznaćeš to. Ali ona ti se sviđa i njena loša gluma te privlači, imaš želju da je uhvatiš za bradu, pogledaš duboko u oči i kažeš joj „biće sve u redu“. Nemoj. Zapravo, nemoj pred svima, jer će se slomiti i to nije nešto što svi treba da vide. Ako osećaš zaštitničku neizdrž, ponudi joj piće, započni neki običan razgovor – o muzici, o prisutnom društvu, još bolje o preglasnoj muzici i dosadnom društvu – napravi uvod da je pozoveš u šetnju, na vazduh, na terasu, negde gde ćete biti sami u relativnom mraku, ali na mestu ne previše udaljenom od ljudi, da se ona ne bi uplašila.
