Ako ti je prijatelj malo sebičan, malo nemaran, sklon da te „ispali“ i znaš da na njega u nekim stvarima ne možeš da računaš, šta ćeš uraditi? Da li ćeš prestati da se družiš sa njim, da li ćeš ga optuživati i pozivati na odgovornost, da li ćeš se svađati sa njim zbog njegovog ponašanja, zahtevati da se koriguje i da te više poštuje? Da li ćeš „raskinuti“ sa njim? Verovatno ćeš biti ogorčen u nekim trenucima i povremeno ćeš se malo povući, ali ćeš nastaviti da održavaš prijateljstvo imajući na umu ograničenja tog odnosa. Nećeš prevariti i izdati prijatelja zato što si ljut na njega, da ga kazniš, ili da nahraniš svoj ego. Sa koje god strane pogledaš, prijatelji, ma koliko neodgovorni i nepouzdani bili, imaju bolji tretman nego što si pružio ijednoj ženi sa kojom si bio u emotivnoj vezi. I to nekako, nikako nije fer.
Emotivni odnosi nose veće zahteve i postavljaju više uslova, uglavnom zato što su za njih vezana nerealna očekivanja. Najmanji gest nepažnje i nezainteresovanosti partnera doživljava se kao odbacivanje i izdaja, partnerima ni izdaleka ne tolerišemo ono što kod prijatelja prihvatamo i prevazilazimo, slabosti i karakterne mane partnera nas ugrožavaju i užasavaju, dok se slabostima prijatelja ponekad samo blagonaklono podsmehnemo. Kako da izgradiš vezu, po uzoru na prijateljstvo, odnosno, na ono najbolje iz prijateljskog odnosa?
