Komentar u raspravi na jednom statusu na Facebook-u, i to muški komentar, naveo me da pišem o ovome. Kaže tip, izvinjavajući se što generalizuje, kako se promašimo u životu – mi prave žene i vi pravi muškarci – tako što se mi zanosimo nekim bezvrednim tipovima i dok se ganjamo sa njima i patimo zbog njih, prave muškarce dograbe neke kučke. I onda oni ostanu zaglavljeni u brakovima sa pogrešnim ženama, jer nemaju hrabrosti da se razvedu, a mi ostanemo zaglavljene u singl statusu, jer više ne možemo da se prilagođavamo partnerskom životu, prošlo je to vreme. I tako zađemo u srednje doba učaureni svako u svoju promašenost, svako sa svojom prazninom, sa svojim strahom i nepreduzimljivošću.
Teško je menjati svoj život i to uopšte nema veze sa tim što smo vrlo svesni da bi svaka promena bila bolja od onog što živimo. Čak miniramo i odbacujemo dobre stvari, potencijalno dobre partnere i stabilne veze, samo zato što nas teraju da se opredelimo za promenu. Da presečemo. Da okončamo brak, ili da zasnujemo zajednicu.
Stvarno, koliko ste spremni da učinite za svoju sreću? Da vam dođe Bog lično i donese Sreću i kaže vam, evo, to je tvoja Sreća, ali ona ima svoju cenu – treba da odbaciš sve što si bio i mislio do sada, sve što imaš i sve što želiš da postigneš – šta biste radili, m?
Ako se imalo uklapate u generalnu dijagnozu promašenosti u životu, ovog momenta ste već počeli da kalkulišete u svojoj glavi – dobro, to je bezbedna situacija, Bog sigurno neće doći i pokušati da mi proda sreću, dakle, mogu da odgovorim tako da ispadnem super-kul. Pa naravno da bih sve odbacio i prihvatio sreću. Aha. Uhvaćeni ste. Bog vam svakog dana stoji na vratima i uporno vam nudi sreću po neprocenjivoj ceni. Rizik je cena. Skočite i gotovo. Pa sad, ako padnete u prazno i razbijete glavu i to je uračunato u cenu. Ali možda upadnete u bazen, jezero, okean sreće u koju drugačije nikada nikako i ne biste zaronili, osim naglavačke, na neviđeno.
