Sve se kao nešto podrazumeva da svi znamo šta je ljubav, svi se prave da su poznavaoci, a jedino što znaju jeste da to, ta ljubav, treba da ide prirodno. Ma da. I prirodan porođaj treba da ide prirodno, pa se žene porađaju u porodilištu da sve bude u redu. Pa čak ni tada, ponekad ne bude sve u redu. A sa ljubavlju, sa komplikovanim partnerskim odnosima, očekujemo da sve bude u redu, bez ikakve stručne pomoći, pripreme, anestezije.
Da li smo zaista toliko bespomoćni i da li je ljubav zaista sila prirode poput tornada, kojoj ne možemo ništa i u kojoj ne možemo da se snađemo kad nas dohvati, nego, kako nam Bog da? U svemu smo razumni i racionalni, a u ljubavi pucamo od iracionalnih strahova i nerazumnih očekivanja. Neuki smo, apsolutni početnici kojima se ili posreći, ili ne. Ne možemo mi tu ništa, sem da želimo, nadamo se, pokušavamo, razočaravamo se i opet pokušavamo, moleći se višim silama da nam se posreći. Primitivno, kao gajenje voćnjaka. Koliko god sadio, kalemio, prskao i orezivao, ipak gledaš u nebo i nadaš se da će biti kiše i sunca u pravoj meri, bez grada i mraza. Da ćeš imati sreće.
Da li mi to onda, tražeći ljubav, tražimo sreću?
