Sve poučne priče, mudrosti, psihologije i filozofije upućuju nas da sreća nije negde tamo, nego u našoj sposobnosti da je doživljavamo. Nismo je ni izgubili, pa da je tražimo. Samo nemamo prijemnike podešene na frekvenciju sreće. A kakve prijemnike imamo i kako da ih podesimo? Ne znamo, o tome nas niko ne uči. Mada ukupna ljudska mudrost izražena kroz priče, psihologije i filozofije samo o tome i govori. Upućuje nas na sebe, na samospoznaju – kroz iskustvo, kao i kroz rad na sebi. Kako se to radi na sebi? Taj opšteprihvaćeni pojam, mutan je kao i pojam ljubavi. Svi se pravimo da znamo šta to znači. Kao nešto radimo na sebi. Imamo uvide, kapiramo stvari, upoznajemo sebe. Donekle. Kad nam se kaže da sami i možemo samo donekle i da nam je potrebno vođstvo, stručna pomoć, postajemo nepoverljivi. Ko je taj autoritet, koji nas može voditi? Bog? Terapeut? Guru? Nismo religiozni. Nemamo pare za terapeuta. Nemamo vremena. Ne verujemo u gurue. A u šta verujemo i za šta imamo para i vremena? I ako je to što tražimo, zapravo u nama samima, valjda smo sposobni sami i da pronađemo. Ljutimo se na pomisao da smo nekompetentni u toj oblasti života u kojoj se stvari valjda odvijaju prirodno. Sreća, ljubav, samospoznaja. Očekujemo da se unutrašnji preporod dogodi bez komplikacija, da bude sve u redu. Ili uopšte ne pomišljamo da nam je potreban nekakav preporod. Ili radije verujemo u gomilu instant rešenja, koje poznavaoci ljudske prirode nude na sve strane, računajući na to da kad čovek shvati da je bespomoćan, on rado prepušta odgovornost nekom drugom. Neka neko drugi obavi taj dosadni posao. Neka nam skine crnu magiju. Nega nešto prebaje da otera baksuz, da nas prati sreća. Ostajemo primitivni i gledamo u nebo, sigurni da je ono gore, kao što je sigurno da smo mi dole.
A šta ako je i nebo u nama? I pojam o tome šta je gore, a šta dole i koliko visoko možemo da dosegnemo i koliko duboko možemo da proniknemo.
Da saznamo šta tražimo. Šta je za nas ljubav koju želimo. A šta je ljubav koja nam je potrebna. Kako da budemo srećni i puni ljubavi, iako nas ne prati sreća u ljubavi. Čačkamo sami po svom prijemniku, nadajući se da ćemo ubosti pravu frekvenciju. A kad nam se pokvari televizor, nosimo ga kod majstora, ne pada nam na pamet da sami čačkamo nadajući se da ćemo pronaći i otkloniti kvar.
Potrebna nam je pomoć da shvatimo šta je ono što tražimo. Jer to nije neka univerzalna stvar, ta ljubav, za koju se pravimo da je poznajemo barem kao i svi ostali. Samo mi znamo šta je ljubav za nas, ali ako se to suviše razlikuje od onoga što smatramo da svi ostali misle da je ljubav, možda nikada nećemo skupiti hrabrost da to sebi priznamo, niti otvoriti mogućnost da je takvu realizujemo. Da budemo srećni na svoj način.
