Ima ljudi koji su prosto uvek bučni. Ne umeju da šapuću, kad se smeju sve zvoni, ne pokušavaju da se šunjaju, kad zatvaraju vrata kao da im uvek izlete iz ruke i tresnu, kad razgovaraju telefonom čuje ih pola bloka, kao i kad vam u poverljivom razgovoru saopštavaju svoja otkrića i frustracije. Oni viču i kad se raduju i kad ih nešto boli i kad plaču i kad se smeju. I kad pevaju. Dobro, to je možda zato što imaju 13 godina. Šalim se, rekla sam ljudi, a ne tinejdžeri, ali slika je na mestu: glasni i bučni ljudi se uglavnom ponašaju poput neartikulisanih tinejdžera koji mutiraju.
Takođe, te bukadžije imaju specifičan šarm – otvoreni su, topli i srdačni i možda vam zaista ne smeta što su uvek glasniji od svih. Osim ako je u pitanju vaša devojka. Sve je u redu kad ste sami. Ali često niste.
Čekate u redu, vozite se autobusom, sedite u bioskopu i samo se ona čuje. Svi koji razgovaraju, čine to upola glasa, čak i ako pričaju telefonom, ali ona svoja pitanja, zapažanja, primedbe i negodovanja izražava kao da se obraća celom svetu. U bioskopu će se smejati najglasnije, ili će neobuzdano jecati, a zatim će u autobusu ili taksiju pričati o svojim impresijama, kao da drži konferenciju za novinare. Dok govori, ona izražajno gestikulira i mimika joj je veoma ekspresivna.
