Svi nosimo emotivne ožiljke i duševne povrede, sa kojima se borimo iz dana u dan, koje prevazilazimo brže ili sporije, ili ih nikada ne prevaziđemo i ostanemo zaglavljeni, očekujući stalno da ponovo budemo povređeni. Ali trauma je nešto drugo – ona nanosi trajnu povredu sa kojom povređena osoba nauči da živi. Kao da negde iznutra ostane upola zarasla rana, koja iznenada može da prokrvari i bez nekog posebnog okidača, dok se svi zdravi kapaciteti angažuju da preuzmu sve funkcije i da sprovode normalan život, da tamponiraju, hendluju i ublaže posledice ranjavanja. Teško je pre svega, razumeti šta znači doživeti traumu. Najprostije rečeno, osoba koja je preživela traumu je – preživela. Ona se suočila sa smrću, na ovaj ili onaj način i preživela je. Nije podlegla, nije poludela, nije se ubila, nego je ustala i nastavila dalje, korak po korak. Na njoj se ne vide posledice, ona nije izgubila životnu radost, sposobnost da voli i da ima poverenja u život i ljude, a kako joj je to uspelo, to samo ona zna. Ona je junak i pobednik, iako je negde duboko u sebi još uvek žrtva. Potrebno je mnogo empatije, posmatranja, povezivanja i razumevanja da bi donekle shvatio kako je njoj samoj sa sobom i da bi prihvatio da to nije nešto što će da nestane, nego nešto što će se periodično pojavljivati i zagorčavati joj život, a time i vaš odnos. Teško je voleti devojku koja je preživela traumu, ali ako je stvarno voliš, to će biti tvoja misija – da utičeš na to da ona popravi kvalitet svog života, da joj pružiš oslonac i podršku kad se demoni vrate da je užasavaju i uništavaju joj mentalnu ravnotežu, da joj pokažeš da više nije sama u tome i da nikada više i ne mora da bude.
