Trauma u suštini znači da se ona u trenutku preživljavanja raspala, “dezintegrisala” i da ponovni proces sastavljanja i integracije još nije završen i da verovatno nikada i neće biti. Ona je u stanju da vodi normalan i čak bezbrižan i opušten život, dok je trauma u njoj mirna, tiha, uspavana. Ali onda se aktivira neki okidač, koji verovatno ni ona sama ne može ni da vidi ni da prepozna (iako ponekad može) i trauma se probudi i počne da reži, vrišti i urla, da zahteva pažnju, da je uvlači u proživljavanje najgorih momenata u njenom životu. I to nije najgore – to što mora da se sklupča na podu, da pokrije rukama glavu i bezglasno i nemoćno jeca, čekajući da prođe. Gore je kad trauma šapuće, kad je dnevno prisutna i ispoljava se kroz periode anksioznosti, napada panike, pojave fobija. Neprekidna napetost i treperenje u stomaku, osećanje da je izložena i progonjena, da svi mogu da vide kako se oseća i da je svi ugrožavaju. Sve oko nje vreba njenu slabost i samo čeka trenutak da ona popusti i raspadne se, pa da se obruši na nju i dokrajči je. Ona nije luda i zna šta joj se dešava, ona je izvežbala načine da sa tim izlazi na kraj, ali sad si ti tu i treba da sarađuješ, ako imaš dovoljno ljubavi, snage i plemenitosti.
