Kad se žene pitaju šta sa vama muškarcima nije u redu, one upravo misle na to – na bezbroj poznatih slučajeva (u kojima su i same bile akteri), u kojima su stabilne, pametne, lepe, hrabre, pune ljubavi, preduzimljive i na svaki način kvalitetne žene, osećale da ih partneri ne cene, da ih uzimaju zdravo za gotovo, da su dovoljni sami sebi i da na neki neshvatljivo nedorastao i sebičan način smatraju da je to dovoljno i za njihove partnerke, da uopšte ne moraju ništa da čine da bi bili voljeni, ili pokazali ljubav.
Osećale su se ignorisano, neshvaćeno, kao da ih partneri ne vide i ne čuju, kao da sva njihova vrednost ne ostavlja nikakav utisak i počinjale su da se pitaju da li su one uopšte normalne, da li imaju previše toga za davanje, da li previše očekuju od muškaraca, da li moraju da ostanu same, zato što nikome ne treba toliko toga, ili moraju da se umanje i postanu obične, da bi bile prihvatljive.
A nakon patnje, brige i rezignacije, naljute se i počnu da se pitaju šta sa muškim svetom nije u redu? Zašto su tako zatvoreni u sebe, tako ograničeni sobom, tako nezainteresovani za razmenu, tako dosadni…
Da, tako se oseća žena svesna sebe, svojih vrednosti i sposobnosti, koja raspolaže svojom emotivnom dubinom i koja sa pitanja “šta nije u redu sa mnom” posle temeljne analize i nalaza da obiluje kvalitetima, prelazi na pitanje “šta nije u redu sa njima”, onima koji ne vide, ne vrednuju i nije im potrebno ništa od tih njenih kvaliteta.
Iz muške perspektive diskutabilno je ko je uopšte ona prava, jer, oni to uglavnom zaključuju tek kad im pođe za rukom da tu ženu oteraju od sebe, a onda jadikuju i teše se uz alkohol i pesme za seču vena, često izgovarajući ono prepoznatljivo “kako sam bio glup”. Da li se i jedan opametio posle ovakvog uvida, nije poznato – taj podatak ne beleži ni jedna statistika, a nije dostupan ni u ženskim krugovima u kojima se razmenjuju takve informacije.
