Koliko puta čovek treba da se razočara, da bi shvatio da očaranost treba da prihvati sa rezervom, odnosno, da uživa u njoj dok ne prođe, ali da zna da će svakako proći? Mnogi ovu lekciju nikad ne savladaju i radije pristanu na emotivno oštećenje, nego na realnost. To znači da ostanu zaglavljeni u prvoj fazi odnosa i da ne uspevaju da sa drugom osobom ostvare duboku i trajnu vezu. Oni biraju zaljubljenost, period očaranosti, kada izgleda da je savršenstvo pronađeno, a ideali ostvareni. I kad to prođe, kad naboj splasne i strast se stiša, više nisu zainteresovani za tu osobu i traže sledeću. Jer zapravo ne traže osobu, nego taj osećaj blaženstva i ispunjenosti, tu adrenalinsku vožnju na emocijama. Ne želeći da sruši svoje ideale, zavisnik od zaljubljenosti postaje emotivni invalid, i bez obzira na svoju strast i toplinu koju bez oklevanja pruža u početku svakog odnosa, postaje neko koga žene brzo prozru – slučaj, a ne muškarac vredan pažnje. Neko ko nije u stanju da voli, iako se stalno zaljubljuje i ko ne zna šta je odnos, šta je veza i šta je ljubav.
A oni koji sebe smatraju normalnim osobama, sigurni su da su njihova očekivanja od ljubavi regularna i ne dovode ih u pitanje. Žena treba da bude ljubavnica, najbolja prijateljica, srodna duša, majka, domaćica, vredna i sposobna, verna i stabilna i naravno, lepotica. Žene same sebi nameću te uloge, smatraju da sve treba da ih ispune perfektno i prihvataju da pokušaju da ispune ideale i očekivanja. Zauzvrat, maštaju o muškarcu koji će ispuniti njihova očekivanja i biti ljubavnik, prijatelj, srodna duša, zaštitnik, oslonac, otac, stabilan, veran i uspešan. I tako mnogo divnih ljudi ne uspeva da pronađe adekvatne partnere, jer se niko ne uklapa u njihove zamisli o tome šta ljubav treba da bude i niko ne uspeva da se snađe sa zahtevima realne ljubavi.
