Kakva treba da bude ona prava?

Definitvno se ponekad plašiš siline svojih osećanja. Probudiš se u sred noći preznojen, zbunjen, izgubljen i odmah želiš da je zoveš – a želeo bi da samo pružiš ruku i da je osetiš pored sebe. I pitaš se šta se dešava sa tobom? Da li je moguće da te osećanja tako voze, da ne možeš da ih kontrolišeš, da nisi sav svoj, ako nisi sav njen, u svakom trenutku? Osećaš se kao narkoman koji krizira i treba mu njegova doza da se smiri. Plaši te to što ti je neko toliko potreban. Ali toliko si ushićen što možeš tako jako da osećaš i što si toliko duboko sa nekim povezan, da si u stanju da taj strah shvatiš kao putokaz ka toj dubini i da mu ne dozvoliš da ti kvari sreću. Jer, čega se plašiš? Ljubavi? Pa ljubav je divna, ma koliko bila strašna, zaključićeš kad malo razmisliš. A kad sa njom budeš razgovarao o tome, otkrićeš da se ona oseća isto tako – uplašeno, zbunjeno, malo ošamućeno i dezorijentisano, bespomoćno i ranjivo, ali da to samo pojačava njenu rešenost da ostane predana i posvećena, da se potpuno otvori za ljubav i da rizikuje sve što jeste i što ima – jer ljubav postavlja takve izazove.

Pored nje osećaš da si spreman na sve. Ono što te obično mrzi da uradiš za sebe, zbog činiš bez pogovora. Ponosan si što je usrećuješ. Osećaš da te ona voli i ni malo ne sumnjaš u to. Ljubomori nema mesta u tvom srcu, znaš da ti ona pripada kao i ti njoj.

Osećaš olakšanje – kao da si najzad stigao kući i kao da najzad nisi sam, jer te neko potpuno shvata, oseća, doživljava, podržava i voli u svakom trenutku. Jer tako se čovek oseća pored prave žene.