Kad se zaljubiš izgleda kao da su ti sva očekivanja ispunjena, ali kad prođe faza medenog meseca, realnost dolazi po svoje, najčešće tako što krene da ti naplaćuje tvoja očekivanja.
Možda si očekivao da osećanja sve urade umesto tebe, odnosno da bude lako. Možda misliš da je ljubav osećanje, jer je tako snažno obuzela da ne možeš ni da misliš i sad kad se plima emocija povukla, možda misliš da više ne voliš ili da više nisi voljen. To očekivanje da će ići lako, zato što je tako krenulo i da će ići samo od sebe, da će „zeleni talas“ ljubavi trajati i trajati i da se nikad nećeš zaglaviti u prometu pomešanih osećanja, izneverenih očekivanja, srušenih iluzija, zahteva realnosti, zahteva partnerstva koja nadilaze tvoje poimanje ljubavi – to je ono što stiže na naplatu.
Dolazi vreme ispita ljubavi u realnom životu u kome nema mnogo mesta za zanos i prepuštanje, u kome ništa ne ide samo od sebe, jer realnošću vlada Marfijev zakon – sve što može da krene loše, krenuće loše. Odnosno, sve ono u čemu se ne trudiš, ne ulažeš, ne boriš se, ne nastojiš svim svojim snagama da ga unaprediš, neguješ, čuvaš, štitiš i držiš u svesti ono što je dragoceno, neprekidno obavljajući posao čistača, baštovana, majstora, čuvara, otići će prepušteno samo sebi u tri lepe.
