I kako je sad odjednom ispalo da je ljubav tako težak posao, koji te toliko angažuje, u kome nikad nemaš dovoljno iskustva, a i ono koje imaš često uopšte nije preporuka nego još jedna otežavajuća okolnost? Trebalo je da sve ide lako i glatko i samo od sebe, trebalo je da te ljubav, pošto te je preplavila i ponela sa sobom, nosi i dalje, dublje, šire… Ali cunami je prošao i ostala je pustoš. Kako to da te je ljubav dovela u poziciju da spasavaš šta se spasti može i zašto bi to uopšte radio, zašto bi ti obavljao posao ljubavi?
Zato što ljubav ništa ne može da uradi sama, zato što ljubav tako ne radi, zato što si ti instrument ljubavi, oruđe ljubavi, njena odbrana i zaštita, njen svetlonoša i guru, njen praktikant i učenik. Njen sluga. Nećeš da služiš ljubavi? Vređa te to? Bićeš pasivno – agresivan i uvređeno ćeš ćutati, čekajući da se ljubav prva oglasi, da te zamoli za izvinjenje, da te nadahne i inspiriše, da te ponese i podseti na to kako je lepo leteti.
