Jedino što pruža izlaz, što otvara kraj tunela i propušta svetlost, je bol. Intenzivna emotivna i duševna bol, koja vam predočava jednu istinu. To nije ljubav. Trpljenje nije ljubav, omalovažavanje nije ljubav, pasivna agresija nije ljubav. Možda je oblik zavisnosti, možda je zaluđenost, možda je nezdrava vezanost za pogrešne ideje o ljubavi. Ako vas iskustvo ljubavi provodi kroz pakao, onda to nije sasvim izvesno, nije ljubav. A ta spoznaja boli, više od svake druge povrede koju ste već primili.
Srce vam je slomljeno, ali ta bol je dobra – bolja od tupog bola podnošenja manipulacije, nepoštovanja, ponižavanja. Prigrlite tu bol, ne pokušavajte da je anestezirate i da od nje pobegnete. Jer ona vam pokazuje pravac – ka kraju tunela, ka izlazu iz toksične veze. Slomljeno srce je bolje od slomljenog duha. Kada se u vama probudi instinkt samoodržanja, pretrčaćete ostatak puta kroz taj tunel i naći se na svetlosti, slomljeni i bez daha. Ali to je prolazno stanje, jer tu počinje proces isceljenja.
Bol postoji da upozorava i skreće pažnju, da ukazuje na lekcije koje treba da naučite. Da vam pomogne da vratite samopouzdanje i samopoštovanje, da pronađete sebe i da se više ne izgubite tako potpuno. Bol se nastavlja, kroz nedostajanje i recidive (pokušaje da ponovo oživite odnos) i potvrđuje da tu nema ljubavi i da je nikada nije ni bilo. I traje, da bi vas navela da pronađete ljubav prema sebi. Tako se sazreva i odrasta. Bolno.
Naslovna fotografija: instagram.com/hohow
Brankica Milošević
