Široko rasprostranjeno ubeđenje da se suprotnosti privlače, logikom privlačnosti različito polarizovanih magneta, odstupilo je nakon uvođenja pojma kompatibilnosti partnera, o čemu su psiholozi mnogo i ubedljivo govorili i pisali, nastojeći da pomognu osvešćivanju emotivnih odnosa i nauče ljude kako da vide, čuju, osete i uvaže jedno drugo, odnosno, kako da prepoznaju u drugoj osobi potencijal za zdrav i stabilan odnos – nasuprot toksičnim odnosima u kojima obično preovlađuju strasti i nekontrolisane i nekanalisane emocije. Mnoga istraživanja pokazala su da u skladnim vezama i brakovima koji opstaju decenijama, parovi imaju zajednička interesovanja, sisteme vrednosti, religiozna i politička ubeđenja i sličan ukus, kao i pojam zabave i dobrog provoda – a to ni na koji način ne govori o suprotnostima koje se dopunjavaju, već o sličnosti, koja se u početku prepoznaje, a zatim godinama sve više gradi, zajedno sa bliskošću.
Dakle, kompatibilni partneri su slični, a ne suprotni u svojim različitostima!
Naučnici su se zatim zapitali u čemu leži suština te sličnosti, da li je ona organska osim što se ispoljava kroz osobine ličnosti, pa su sproveli neka istraživanja, koja su dovela do zabrinjavajućih rezultata.
Na Univerzitetima u Kaliforniji, Harvardu, Berkliju, Tel Avivu, sprovedena su istraživanja koja su pokazala da osobe suprotnog pola između sebe registruju privlačnost na osnovu slične DNK strukture – čega naravno, u emotivnim odnosima nismo svesni, ali smo, izgleda, time uslovljeni.
Genetska sličnost ogleda se u etničkoj pripadnosti, rasi, uzrastu, kao i u karakterističnim crtama lica i telesnoj građi. I privlačnost među polovima ipak leži u fizičkoj pojavi, u informacijama koje su upisane u genetiku, nego u društvenom statusu, obrazovanju i osobinama ličnosti. Analize su pokazale da je stepen podudarnosti gena među parovima, mnogo veći nego među nasumično odabranim osobama, koje nisu emotivni partneri, a nivo te podudarnosti bio je tako visok, da su se naučnici zabrinuli.
