Kao i mnoge druge pojave u društvu, u našoj zemlji oslobođenje žena od muškog jarma primilo se nakrivo. Umesto super žene na sve spremne ili neke nove dame dobili smo nevaspitane omladinke poodmaklih godina.
Evo jedna moja drugarica. Još malo pa će da prebaci tridesetu. Živi šatro sama, otprilike kao Boškić iz “Državnog posla” (mamice je l’ može koja hiljadica švajcaraca), posao baš i nema, tezgari nešto, ali se uredno fura da je bizmismenka. Slika se u veceu sa napućenim usnama, loži se da je gejmerka (iskren da budem, neka je, to joj je još i ponajbolja strana) i svako malo oplete mudre reči o muškom rodu. Bez koga ne može, ali to je odavno prestala da se pita, čvrsto verujući da je muškarčeva dužnost (i to onog pravog) da joj se ukaže u jednom trenutku…
I napravila je svojevrsni proglas, manifest tih novih nevaspitanih prezrelih omladinki…
Moto. Svaki pokret mora da ima moto. Njihov moto je: “Muški svet nas nije vredan”. To je kao da ste rekli, “Svi muškarci su svinje, a žene su jednake muškarcima”, zaboravljajući da ste time zapravo iskazali da su i žene svinje… Hoću da kažem, doviđenja, muškom svetu i niste potrebne.
“Površna sam. I ne stidim se toga.” Šumar može samo da doda, čega se pametan stidi… Površnost nije najgori od svih grehova, ali dičiti se time da vam je fizička lepota i materijalnost na prvom mestu. Ako i želite muškarca, time lepite sebi etiketu stereotipne sponzoruše, a ne emancipovane intelektualke.
