Lakše je dobiti i dati drugu šansu, kad prođe dovoljno vremena. Ako već neko vreme razmišljaš koliko si bio brzoplet, uobražen i glup kad si dozvolio sebi da izgubiš onu divnu devojku i osećaš kao da si prokockao svo poverenje i potrošio sav kredit i stidiš se stvari koje si radio, govorio, situacija koje si joj priređivao i pomišljaš “ma nema šanse”, ne slušaj taj glas. To ti ego šapuće da treba da okaješ grehe, ali na nivou, da ostaneš dostojanstveni paćenik, jer u tome ima neke veličine. One koju poznaju pijani pesnici koji su napisali dramatične stihove uz koje se i sam opijaš.
Da li znaš kako žene to vide? To je totalno, sentimentalno, muško sranje, glupost veća od one koju si u stanju da registruješ i priznaš kad govoriš sebi kako si bio glup. Nisi samo bio, i dalje si.
Prošle su godine, promenio si način života, doveo si se u red, znaš šta hoćeš, pronašao si način da ispoljiš svoju kreativnost, stvorio si neku stabilnost, postavio neke temelje – nisi više klinac koji pravi sranja, ali i dalje se stidiš tog klinca. Stidiš se pred njom. Kad se samo setiš šta si joj sve priredio i koliko mora da si je povredio. Pratiš ti nju, znaš gde živi, znaš da je sama (nije udata), verovatno ste prijatelji na društvenim mrežama, a čuješ ponešto i od zajedničkih prijatelja. Pišeš pesme posvećene njoj, možda imaš i čitavu zbirku i oplakuješ svojim unutrašnjim, muškim suzama, izgubljenu ljubav.
Kad bi samo mogao da vidiš kako žene na ovo prevrću očima, kostreše se i dobijaju želju da vas šutiraju, dok vam dostojanstvena patnja ne izađe na uši.
Jer kad bi umesto toga došao i zamolio je za oporoštaj, za priliku da se iskupiš, dobio bi sve što ti srce ište. Dobio bi drugu šansu da pokažeš koliko si se promenio, koliko si sazreo i razvio se i koliko ti je ona važna. Zanimljiva pomisao, zar ne? Zašto ti nikada nije pala na pamet?
