Nemoj da me vređaš
Priznanje da ste uvređeni i ljuti još nam je i najsimpatičnije, jer barem ne pokušavate da nam dokažete kako smo lude, nekompetentne, glupe i nedostojne. Ako ostanete na pokazivanju osećanja, znaćemo da ima nade da dopremo do vas i pokušaćemo nežnije. Ali ako se uvredite toliko da se demonstrativno okrenete i odete, izađete i zalupite vratima, mislićemo samo da ste drama kvin, veća od mnogih žena čije dramatične nastupe poznajemo. I sa najvećom simpatijom prema vašoj osetljivosti, bićemo sigurne da ste nepopravljivo detinjasti.
Ma nema veze, ali osvetiću se
Najgore je ako se pravite da vas kritika uopšte nije uvredila, prelazite preko naših reči kao dobrotvor koji nam je oprostio nepromišljenost i kao da je naša kritika obično lupetanje, nagađanje i pucanje u prazno. Dok vam se majušno srce pretvara u komadić leda, a u glavi nam velikim crnim slovima upisujete greh, koji mora biti kažnjen. I kad mi potpuno zaboravimo na tu situaciju, eto vas, stare čekalice, kako koristite prvu krivinu da nas prevrnete i izbacite s puta. I dok se pitamo šta vam je kog vraga, vi već izgovarate neki naš tekst kojim ste jedva čekali da nas gađate u glavu. Elegantno, nema šta, ali vi ste pakosni paranoik, koji ne zaslužuje priliku da tako nešto izvede još jednom.
Hm, možda ima istine u tome
Najređa vrsta reakcije, koja još ređe završava pokušajem korigovanja. Ali i to što razmišljate o tome da smo možda u pravu i da naša kritika nije zlonamerna i sebična, nego vam daje neku informaciju o vama samima i priliku da sagledate stvari drugačije, nama mnogo vredi. I kad vam pet puta ne uspe da se korigujete, a jednom ipak uspe, mi ćemo se zajedno sa vama radovati zbog tog uspeha. Velika je stvar izaći u susret onom drugom onako kako je njemu potrebno.
Pročitajte i ovo:
