Ljubav je divna na početku. Zato što tada još nije sve ono što ljubav jeste, već je sva u emocijama i senzacijama. A kad početak preraste u razradu, počinju strahovi. Kad prestane da bude ekstatično, strahujete da će postati statično ili dinamično na način sa kojim ne umete da se nosite. Ali tek tada počinje ljubav. Sve ono što ona jeste, a to su najmanje osećanja, a najviše hrabrost i poverenje.
Sad više nisam ja, sad smo mi
Najjača senzacija koju ljubavna osećanja izazivaju je povezanost sa drugim bićem. Neko čijeg postojanja do skoro uopšte niste bili svesni, postaje vam najbliskija i najvažnija osoba na svetu. Gubite se i stapate se u stalnoj razmeni, praćenoj seksualnom ekstazom. I to najjače i najlepše počne da vas ugrožava, čim prođe prvi zanos. Ego se zakoprca i krene da se buni. Ne želi da bude preplavljen zajedništvom, traži moć, kontrolu, važnost i samostalnost. Teško mu je da se orijentiše u “mi” koje je nov kvalitet koji ne nastaje prostim spajanjem oba “ja” nego izrasta iz odnosa individua i nadrasta individualnost koja ga podržava. “Mi” je veće od “ja” i to je ono od čega egu klecaju kolena i pokušava da vas minira. Zapravo i “ja” je veće od ega, samo on to shvata tek kad se suoči sa “mi”.
