Zašto bi se neko plašio privlačnosti, sviđanja, zaljubljivanja? Šta uopšte tražimo u nečijem društvu, zagrljaju, krevetu, ako nismo spremni na bliskost i ako nam nije najnormalnije da se povezujemo i predajemo? Naivna pitanja, koja često postavljaju najrazumnije osobe na svetu, jer to je čist zdrav razum – ako si sa nekim, valjda te taj neko privlači, ako te privlači, valjda je to super, tako i treba. Zar treba da budeš sa nekim ko te ne privlači, da se ne bi plašio da ćeš se suviše vezati? Jasno je to tebi, ali ti samo pokušavaš da iskuliraš, da se ne zaletiš, da ne izgubiš slobodu i stabilnost – sve same gluposti koje pričaš sebi, mešajući ih sa rezonom i možda i ne znaš da to radiš. Evo, uporedi svoje ponašanje sa ovim stavkama.
Gutaš je pogledom, ali samo kad si siguran da te ne gleda
Inače izbegavaš da je gledaš u oči, kad razgovarate, mrštiš se i gledaš je “sa visine”, kad osetiš da ćeš izgubiti taj nadmoćan stav, okrećeš glavu, kao da ti je dosadna, pa tražiš sa strane inspiraciju, da bi mogao da nastaviš razgovor. I kad te ne gleda, kad nešto radi i ne obraća pažnju na tebe, kad ti se učini da je sasvim bezbedno da je posmatraš, prepuštaš se orgijanju gutanja pogledom. Ako se iznenada okrene i uhvati te u tome, brzo skrećeš pogled i osećaš se kao manijak uhvaćen u nekom sramnom činu.
