Eh, pričati muškarcu koji je uhvaćen u tvister sopstenih osećanja, to je kao…pričati u tvister. Ta pijavica guta i raznosi sve na svom putu. I stvara toliku buku da nema šanse da čujete bilo šta osim urlanja ranjenog vuka u sebi. Ali mi žene znamo sve o ujedanju za srce. Svaka od nas je odgrizla po neko parče, svaka je lizala svoje rane, krpila pretkomore u fronclama i izvodila baj pas ka preživljavanju.
Pa, ućutkajte ego, jer on je taj koji zavija i jurca kao besan, jer je ponižen, izigran, izneveren. On vas je doveo do kučke koja će vam odgristi neko vitalno parče, prateći krvavi trag neke vaše mračne potrebe. Jer zaista nije važno to što je ona kučka i to što ste povređeni. Pitanje krivice, razloga i tripovanje na pomirenje, nisu važni. To vam ego puni glavu, da bi održao radno stanje tornada. Ego ne voli mir sada i ovde, ravnotežu bola i radosti, osvetljavanje mračnih ćoškova nesvesnih poriva, vraćanje po krvavim tragovima koji su vas doveli do ujedanja za srce. Njega angažuje jurcanje za sopstvenim repom, uz svu buku koju može da podigne i haos koji može da napravi.
